За осамдесете године је карактеристичан други талас миграције, после затишја насталог због светске економске кризе половином претходне деценије. У све већој мери мигранти из бивше Југославије се труде да комплетна породица буде на окупу у Бечу
чиме се стварају услови за извеснији и трајнији боравак у главном граду Аустрије.
Због све већег броја деце указује се потреба да се за њих организује допунска настава у аустријским школама и то на српско хрватском, македонском, албанском, словеначком и мађарском језику. Један од разлога за увођење допунске наставе је било и размишљање да ће се деца вратити у завичај, а би могли да наставе школовање у СФРЈ морали су да донесу ђачке књижице и документују просветним властима у СФРЈ да су у Бечу редовно и са успехом савладали наставу на матерњем језику. Стварност је била другачија и највећи број те деце је остао у Аустрији.
Конкурс за пријем наставног кадра су расписивале просветне власти у СФРЈ, а градски секретаријат за школство у Бечу, се прихватио целокупне организације рада тих просветних
радника. Трошкове су у почетку сносиле и југословенска и аустријска страна, да би касније аустријска страна преузела комплетно финансирање, али и вршила одабир наставника и
утврђивала план и програм те наставе.Тако је већ осамдесетих година прошлог века преко 50 просветних радника – учитеља, наставника и професора – само из бивших република СФРЈ
радило у бечким школама.
1983. године у Бечу било 11.200 ученика из бивше Југославије, а допунску наставу је похађало 7.518 малишана узраста од 6 до 15 година.
Поводом 5. годишњице рада допунске наставе наставница Мира Мирић-Рукавина је 1980. године покренула издавање листа са радовима ученика под називом „Коло младости“, који је излазио до почетка деведесетих година.
Једна од веома ангажованих наставница допунске наставе била је и Олгица Герстнер-Капсарев.
Са почетком осамдесетих година поклапа се и покретање три велике заједничке манифестације југословенских радника у Аустрији. Предлог се укратко састојао у следећем: ради успостављања свестраних друштвених, културних и спортских веза међу југословенским грађанима у Аустрији, јачања њиховог
заједништва, као и пријатељства са Републиком Аустријом, покренуле би се три сталне годишње заједничке манифестације југословенских грађана на нивоу Аустрије:
-Радничке спортске игре (Убрзо понеле назив “Братство и јединство“)
-Квиз-такмичење (“Познајем и волим своју домовину СФРЈ“) – Конципирано и садржински
припремано у земљи
-Смотра фолклора ( О Првом мају, Дану младости односно Дану Републике)
Замишљено је да манифестације буду одржаване наизменично у свим покрајинама Аустрије, уз патронат градова двеју земаља (за Радничке спортске игре). Манифестације би биле финална такмичења после претходних елиминационих смотри по појединим покрајинама. Све је подразумевало и програме из земље.
Овакав предлог, уз низ појединости, поднет је крајем 1979. године на разматрање Удружењу југословенских грађана у Бечу, са жељом да у случају прихватања буде прослеђен Координацији удружења југословенских клубова на нивоу Аустрије.
Удружење југословенских грађана у Бечу прихватило је предлог у целини – после одговарајућих консултација са клубовима – и од тог момента оно је постало иницијатор односно подносилац предлога у контексту асоцијација југословенских клубова у Аустрији.
Предлог је затим, крајем године у Линцу, прихваћен и на нивоу Аустрије, а организација Првих Радничких спортских игара – 1980 – поверена је Линцу ( Удружењу југословенских грађана у Горњој Аустрији).
Одзив и успех били су импозантни: у укупно пет спортова ( фудбал, атлетика, куглање, стони тенис и шах) успешно се такмичило чак 1.700 радника-спортиста! Друге Игре одржане су наредне године у Инсбруку (том приликом је пропагирана и предстојећа Зимска олимпијада у Сарајеву 1984). Следили су Беч, Салцбург и низ других градова.
10. РСИ одржане су 1989. године у Бечу на стадиону Рапида пред око 10.000 гледалаца.
У слету приликом отварања Игара под насловом „У срцу вас обе носим“ учествовало је 1.200 деце и младих које су за наступ припремили наставници допунске наставе.Велике успехе забележиле су и Смотре фолклора (од 1983. у Линцу одржана као IV Смотра културно-уметничког аматеризма, уз проширивање садржаја на ликовна, сценска и друга подручја).
Велики број фолклорних, музичких и других секција условљава формирање Културно-просветне заједнице 1982. године чији је први председник Борислав Ковач. У Дому Југословена је као координационо тело основан је Савет родитеља. Исте године почео је са радом и фолклорни ансамбл „Бранко Радичевић“ који је и данас један од најактивнијих чланова Заједнице српских клубова.
Ова деценија је протекла и у обележавању годишњице рођења великана српске културе Вука Стефановића Караџића.
У 3. бечкој општини, у Разумофскигасе, уз присуство градоначелника Београда и Беча, Александра Бакочевића и Хелмута Цилка, откривена је спомен биста В.С. Караџићу, а у градској већници је отворена изложба посвећена његовом животу и делу. Бројни клубови су пригодним програмима обележили овај јубилеј, а то је била тема и једног од квизова знања наше деце. И у емисијама радио Беча „За југословенске раднике на привременом раду у Бечу“ редовно су емитовани прилози о животу и раду Вука
Караџића.